Pavle je pokucao na vrata Anine kancelarije.
„Da“, čuo je njen prigušen glas. Ušao je, pozdravio se i, prije nego što je obznanio razlog svog dolaska, Ana ga je, gledajući ga iskričavim očima, veselo upitala: „Kako si danas?“
„Dobro sam, hvala Bogu“, odgovorio je, osjetno boljeg raspoloženja, pa uzvratio pitanjem: „A kako ste Vi?“
,,Uvijek sam dobro“ uzvratila je Ana.
„Baš svaki dan?“, začudio se Pavle.
„Svaki dan treba posmatrati kao cjelokupan život“, rekla je Ana. „Šta bi učinio kada bi shvatio da je ovo posljednji dan tvog života?“, zainteresovala se.
Pavle je pogledao časovnik na zidu. Bilo je tačno jedanaest prije podne.
„Smijao bih se, plakao, vikao, šalio se, trčao, plivao, radovao se, grlio bih ljude, zahvaljivao se svima i svemu, a onda bih se okrenuo ka Bogu i cijelim svojim bićem ga molio da me povede sa sobom i da zauvijek ostanem s Njim“, izrekao je Pavle, pa duboko uzdahnuo.
„Sjajno!, obradovala se Ana. „Svi imamo dva života, a drugi počinje kad shvatimo da imamo samo jedan“, kazala je.
„Je li u tom smislu Hristos rekao: ‘Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i Evanđelja onaj će ga sačuvati’?“, zatražio je objašnjenje.
„Da!“, podržala ga je Ana.
„To znači da umre stari, egocentrični, disfunkcionalni čovjek i da ustupi mjesto novom, preporođenom čovjeku, oslobođenom lažnog identiteta“, ohrabreno je rastumačio Pavle.
„Odličan uvid!“, istakla je Ana. „Ukoliko želiš da prebrodiš svoju depresiju, moraš da se promijeniš u tolikoj mjeri da te depresija ne prepozna.“
„Toliko promijeniti karakter da depresija nema za šta da se zakači“, Pavle je preoblikovao njenu misao vlastitim riječima.
,,Da! Može se i tako reći!“, odgovorila je, obradovavši se što se razumiju.
„Ali ja ipak patim od depresije koja se ponavlja. Ja je zaliječim, i sve mi dobro krene, i onda se ona vrati“, iznio je Pavle svoju brigu.
,,Ako te uhvati depresija, ne hvataj ti nju, nego je pusti, neka ide svojim putem“, posavjetovala ga je Ana, pa nastavila: „Ako te euforija ne popušta, popusti ti nju – odustani od nje. Sam kreiraš svoje euforije. Sva je suština: promijeniti sebe i sve će samo da se posloži“, utješila ga je Ana.
„Šta mislite, mogu li ja kroz život da se nosim sa svojim problemom bez lijekova?“, upitao je Pavle nesigurno.
„Farmaceutska industrija, koliko god napredovala, nisu smislili lijek bolji od suza, a mi se ovdje bavimo liječenjem duše“, navela je.
„Kod nas na Balkanu postoji disfunkcionalno uvjerenje da je sramota da muškarac plače. Sergej Trifunović u svojoj knjizi Stovarište pripovijeda da je plakao u šumi i da ga je taj plač preporodio, pa nakon toga navodi: ,,Plakanje je jedna od najmuškijih stvari ikada. Nemojte da vas laže bolesno društvo.“
„Hvala na preporuci za čitanje“, zahvalila se Ana, pa dodala: „Suze nisu znak slabosti, nego znak da si dugo bio jak“
„Govorite li time da sam bol dugo trpio u sebi?“, zatražio je Pavle pojašnjenje.
„Upravo tako“, potvrdila je Ana. „Kad se počneš ponašati drugačije, depresija više neće imati potrebe da bude tu. Nama naša bolest služi, jer je sami stvaramo, budući da ne znamo na koji drugi način da razmišljamo. Ali kad pronađemo drugi način da se nosimo sa svojom boli, frustracijom, kreiraćemo drugačiji život“, izložila je Ana.
„To što ste rekli je veoma ohrabrujuće. Hvala na putokazu“, kazao je Pavle. „Recite mi nešto s čim bih danas mogao otići odavde“, zamolio je Pavle.
Ana ga je pogledala s blagim osmijehom i tiho rekla: „Gaji u svojoj duši cvijeće, a ne korov!“
(0dlomak iz neobjavljenog rukopisa)
