Ničeg nema u razumu čega prije toga nije bilo u medijima
Napomena autora:
Posljednji dio pripovijetke Ratni reporter u mirnodopskim uslovima
Ova priča je djelo piščeve fikcije. Ona predstavlja isključivo plod autorove mašte. Svi likovi, imena, mjesta i događaji su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim licima, imenima, nazivima profesija i djelatnosti, stvarima, živim ili mrtvim, okvirima ili događajima je sasvim slučajna i nenamjerna.
Otkako sam nokautirao onog tutubana, šefica je počela da me posmatra ljubopitljivo. E to vam je dragi moji snaga odluke. Odlučio sam da opstanem zbog reportaže, a u reportaži mora nešto da piše, a mora biti i malo šaketanja. Pa zaboga, ja sam ipak ratni reporter. Ujebani su to kokoti i kurice! Da sam ostao možda bih uskoro bio među važnijima na traci, al’ ne lezi vraže, šefice kokota traže. E to već nisam mogao. Satnica bi sigurno porasla ali je bila brkata. Ma ima brke ka’ Marko Miljanov Popović. Jesi li čula za flaster za depilaciju? Ma kakav flaster – žilet!? Ma kakav žilet – jatagan – da se obriješ ujutro iznad hladne vode, bunara ili rijeke, pa na rabotu! Muž joj je garant gej. On to tako voli. Voli da ga pecka brk dok ljubi. ,,Ne bi mu zubi!”
Zabrinjavala me je brkata Gestapo šefica kojoj su vjerovatno i noge bile dlakave, a da ne pričamo šta se nalazilo visočije. Gore garant žive Tarzan i Džejn. Nisam želio da mi se zadnji trag izgubi u toj prašumi.
,,Ognjen, ti si ovdje samo brojka u EXEL-u”, motale su mi se Ivicine riječi po glavi.
Šefica mi je namigivala i oblizivala se ljigavom jezičinom.
,,Možda su to neki tikovi, neke traume iz doba sovjetske okupacije, ne znam; ili traume iz djetinjstva, šta znam”, tješio sam tako sebe.
Svi drugovi su otišli kući jer su dobili otkaz. Ja sam ostao u sobi sa jednom ženicom, koja se jebe sa svima u smještaju, i njenim mužem, koji jedini to ne zna. Dobio sam i ponudu da potpišem ugovor za stalno.
,,To je maslo brkate šefice”, vjerovao sam.
I da sam Tarzan, tamo sigurno neću naći svoju Džejn, samo Čitu, a možda i kitu. Sranje. Pobjegao sam. Puni gas!
Ne jebite kod Džoa!
Bjekstvo
Morao sam da zbrišem, ali cilj sam postigao. Skupio sam sadržaj za reportažu. Malo su me pojebali, ali i ja sam njih kad sam šmugnuo bez najave i ostavio ih bez radnika na traci. Betty Boop mi je javila da su tog dana imali kolaps, da traka nije radila nekoliko sati zbog mog odsustva, što mi je predstavljalo naročito zadovoljstvo.
Samo brojka u EXCEL-u!
Ulica braćo… Ulica je bila moje jedino utočište: jeftino pivo i kurve na sve strane. Ovdje kod nas je skuplje i pivo i kurve. I, šta sad? A da. Imam ratnu reportažu iz Srednje i Jugoistočne Evrope. Dakle, ima li rata ili ne? Šta mislite? Ko bi to znao?… Možda treba da pitamo Orvela i Hakslija. U svakom slučaju za mene važi ono čuveno Čehovljevo pravilo: ,,Ako u prvom činu na zidu visi puška, u trećem činu ona mora opaliti…“
A žene su im lijepe. Meni se tamo izgleda, zapravo, svidjelo. Sad to shvatam. Mi nemamo fabrike, a nemamo ni tramvaj, i to me neviđeno frustrira. Smeta mi i to što nema magle a stalno je kupujemo. Mi smo do skoro bili kraljevina, a oni su odavno republika. Uh, ali mentalitet im je bolji mnogo. Nisu se potukli sa Češkom pa zato imaju fabrike, doduše Njemačke. To je to. Viši stepen svijesti. Srne i srndaći, a ne vuci gorski.
Ribareva kći
Ulice su im pune srna i plavookih djevojaka koje izgledaju kao srne. Iako su nam različiti mentaliteti robimo skupa kod Švabe. Svako ima nad sobom svoga Švabu i pod sobom svoju buba švabu. Tako je bilo i biće. Lijepe su im i građevine, pitome, ali grad je, kažu, zasjenjen Bečom.
Kad smo kod Beča, sjetih se kako smo zakasnili na posao dva sata zbog posjete tom gradu. Zbog toga nas je robovlasnik iz agencije mrzovoljno vozio na posao. Odjednom je ispred nas iskočio neki Slovak i prokrivio se: ,,Svetilki si zabudal dopići!” ,,Pići!”, razderao sam se gadu kroz prozor i svog robovlasnika mlatnuo rancem po glavi.
,,Upali svjetlo konju!”, naredio sam, jer se tako sa njima mora da bi te razumjeli. ,,Ti ćeš meni mrzovolju da zračiš!”
Viđao sam plave, riđe, pjegave, crvenokose i crvenooke djevojke. Bratislava je u suštini lijepa. Mogao sam ostati da robim, ali ja nisam rob nego ratni reporter i pisac.
Robovlasnici su me ispalili za prevoz, a pare nisu htjeli da mi daju odmah, nego sam ih dobio naknadno, tek narednog mjeseca, preko računa. Ostao sam dekintiran a oni su to znali. Igrali su na kartu da me ostave bez love kako bih morao da ostanem, i da idem na posao. Međutim, nisu računali na moju dovitljivost i ludost koju je toliko hvalio Erazmo Roterdamski u svojoj knjizi Pohvala ludosti. Od materijala iz fabrike, kao i letvi od kreveta iz smještaja napravio sam čamac. Iskrao sam se noću, natakao barjak i, pustio se Dunavom sa namjerom da plovim sve dok se ne nasučem na Beograd. Ponio sam dva paketa piva Krušovice. Dok sam se vozio čamcem neki gusari su pucali na mene. Uzvratio sam paljbu revolverom koji sam oteo jednom gastarbajteru kad sam ga ispeglao ispred diskoteke.
Ti što su pucali, izgleda da su bili nekakvi Italijani. Učinilo mi se kako se dovikuju na italijanskom.
“Ma figlia!”, grunuo sam izvorno, sicilijanski, dodavši preplićući riječi par različitih jezika: “Mi piacere and fuck of, kokoti ujebani!” Pobjegli su. ,,Kurva! Quel bordel!“, psovao sam.
Od kad sam se vratio ne idem više u Kokote, ni gornje ni donje, samo Zabjelo republika.
Dok sam plovio i ribu sam lovio štapom za pecanje napravljenim od pruća. Zbogom haringe iz Kaufland-a i Lidl-a. Zbogom kobasice iz Segedina, zbogom lopuže iz Paraćina i Niša. Zbogom ološi iz fabrike. Svake noći sam čerečio i roštiljao ribice pored Dunava. Zbogom Hobite i Ivice. Zbogom grade srna, magle, plavih kosa i očiju, znoja robova!
Naišao sam na jednu djevojku kojoj sam ponudio ribu i pivo. Ona je plivala uzvodno. Plavokosa ljepotica. Lepa Janja ribareva kći. Vodili smo ljubav pokraj vatre vodoravno, vertikalno i dijagonalno. – Treskavac do jutra do sjutra.
A kako je samo plamena, uh!, uh! Bila je toliko vatrena da nam logorska vatra nije ni trebala. Koliko je samo Dunava proteklo dok smo nas dvoje zagrijavali šumu. Ma divno je bilo u Slovačkoj. Vidio sam i patnju i žalost i sve pretvorio u radost.
Onda smo oboje krenuli svak svojim putem, ali nas je Dunav odnio do Novog Sada gdje smo nastavili da se volimo. Carinici su prethodno pokušali da mi potope čamac, ali sam im postavio mamamc, penjaze (pare) koje mi je dala Janja. Upecali su se kao somine.
Čovjek nikad ne zna gdje je njegova Amerika. Tako je bilo od početka i biće zauvijek. Samo je bitno podići jedra! Bitna je potraga. Janja je neko vrijeme bila moj novi kontinent.
Povratak
Kad sam se vratio u Čiernu Horu, zatekao sam nategnutu situaciju. Ne mislim samo u CG, nego na prostoru cijele Juge, u cijelom regionu. Budući da sam napisao ratnu reportažu u mirnodopskom stanju, u slučaju da na prostoru pokojne Jugoslavije neko izazove makljažu, od sad pa zanavijek, na mene ne računajte kao na ratnog reportera. Ja sam svoj posao pošteno obavio unaprijed! Na sve sam upozorio. Pametnom je ovo dovoljno. Sem toga, dužan sam da kažem da se u stvarnosti ne događa ništa što se prije toga nije desilo u medijima. Na tragu jednog engleskog empiričara, uz malu izmjenu, koja odgovara duhu novog vremena, rekao bih: ,,Ničeg nema u razumu, čega prije toga nije bilo u medijima“. U originalu, parafrazirano rečeno, Lok je rekao da ničeg nema u razumu čega prethodno nije bilo u čulima, na šta je Lajbnic reagovao rekavši da zaista nije bilo ničeg osim samog razuma! Tako je Lajbnic!
Sve je jasno, ali zaista više nemam vremena za takav bezumni, nekritički, tupavi, manipulativni, boljševički, nacionalistički, kapitalistički, i sad već i neonacistički medijski empirizam. Jer, mi više ne opažamo svijet svojim čulima (očima), nego čulima medija i medijuma. Ništa bez kandila i popa! Ko bi drugi Farmu isćerao iz tebe! Da nas Darvin vidi porekao bi sopstvenu teoriju evolucije.
,,Tačno Lajbnic, ničeg osim samog razuma!“ – Samo još da ga uključimo. Da budemo, ako ne potpuni, makar većinski vlasnici svoje glave! Nakon svega što ti je oteto, to je tvoja jedina preostala, lična i privatna svojina. Toliko od mene za sad. Odoh na pecanje. Zajebi! Treba preživjeti!
P.S.
Za tipove koji voze džipove: Bez kurčenja!, inače skidam zadnja lijeva vrata, ekspresno, za petnaest sekundi. To sam ja robio!
(Odlomak iz neobjavljenog rukopisa)
