Nastavak pripovijetke Ratni reporter u mirnodopskim uslovima
Ova priča je djelo piščeve fikcije. Ona predstavlja isključivo plod autorove mašte. Svi likovi, imena, mjesta i događaji su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim licima, imenima, nazivima profesija i djelatnosti, stvarima, živim ili mrtvim, okvirima ili događajima je sasvim slučajna i nenamjerna.
Što se tiče rada u fabrici, bilo je zeznuto. Radilo se po dvanaest sati sa tri pauze od po petnaest minuta. Svi gledaju svoja posla, niko te ne šljivi, ali te svi karaju. Prvih nekoliko dana učio me je poslu Ukrajinac Aru. Sa njim sam bio dobar. Stara debela Romkinja radi kao kontrolor i ne zna za milost. Zapisuje ti svaku grešku i gomila kaznene bodove. Kad stekneš neophodne uslove, dobijaš nogu, i to posred face.
,,Ta stara pića jebe glavićku!”, siktao je Aru.
,,Najradije bih joj zavario jedan šrub (šaraf) u debelu guzičetinu koja kipi preko butina skoro do koljena, samo da nisam rob”, mislio sam. Ali, polako, svaka roba ima svog kupca, a ova je priča moja roba. Ovo su moje dvere (vrata) koje sam robio, zadnja lava (zadnja lijeva). Otvoreno vam je. Sjednite da vas provozam, da vam provozam glavićku (glavu) kroz nesvakidašnju pustolovinu. Welcome!
Tamo dobro prođeš ako te ne skuvaju za ručak i ne oglođu na pauzi. Samo li nešto ne uradiš kako treba ode ti u užinu. Tamo je ljepota. Kad nekog neradnika skuvaju i pojedu, ja radim svoj posao i ne obraćam pažnju na takve bizarnosti. Naučio sam od Viktora Frankla da čovjek mora imati cilj da bi izdržao nemoguće i neizdrživo, jer cilj daje smisao, a smisao ti omogućava da opstaneš uprkos patnji. Moj cilj je bio da me ne skuvaju u kazanu. Šalim se. Cilj mi je bio da izdržim, izmjerim svoju snagu, izoštrim borbenost, pokažem sebi da mogu i, da napravim reportažu. Ličnim primjerom pokazujem da je doktor Frankl bio u pravu.
Viktor Frankl je, između ostalih, preživio i logor Dahau otvoren u nacističkoj Njemačkoj, u kom je sebi za cilj postavio da razvije strategiju preživljavanja u praktično nemogućim uslovima za opstanak. Na osnovu te strategije je i preživio, pa je kasnije, nakon rata, oslonivši se na istu taktiku, napravio pravac u psihoterapiji koji je nazvao logoterapija, odnosno liječenje smislom.
Inače, Viktora Frankla i njegovu knjigu Zašto se niste ubili toplo preporučujem. Vruće preporučujem što više intimnost, ali ne sa babama iz fabrike u Bratislavi.
Babe lakog morala
Ruku na srce meni nisu nudile, ali sam čuo da plaćaju momcima pedeset eura. To ti je skoro dvanaest sati rada u fabrici, pa ti vidi šta ti se bolje isplati. Koliko sati treba da pružaš uslugu babi, kolika je satnica, i je li ista za Jugoslovene i Ukrajince? To не знаю. Ali sve i da je satnica fabrička, opet je lakše nego robiti prekovremeno. To sam saznao iz razgovora dva lika na stanici ujutro poslije posla.
,,Babe se bucaju kao zmajevi, prekaljene kamenjarke”, balavili su i slinavili.
Dakle, kad nekog neradnika skuvaju ja ne obraćam pažnju. Ne obrćem se previše. Samo radim svoje dvere ujebane. Kad ga oglođu, ako mi bace kosku, ja sam zadovoljan. Čak i da nisam gladan oglođem je kao znak lojalnosti. Poslije na pauzi pričamo lijepe stvari o svom bivšem kolegi, dok ga varimo. ,,Svarit ga nisu mogli”, vele. Eto kako je bilo.
Slovaci, Jugosloveni, Ukrajinci i Romi su bili najčešća radna snaga.
Meni se svidjelo. Vidio sam da Franklov koncept funkcioniše. Znači, biće ti šta odlučiš. Na kraju sam bio pozvan i na neku proslavu, ali sam umakao da mene ne posluže na stolu.
O tome, ljudožderstvu, je na svoj način govorio ,,prvi bloger“, Mišel de Montenj, osnivač bloga – slobodnije rečeno današnjim jezikom – odnosno začetnik forme eseja u književnosti, u knjizi Ogledi. Čisto neka se zna ko je osnovao blog, još u 16. vijeku, prije digitalne ere.
,,Aaaaa… Ognjen, koncentracioni logor, skont'o Švabo kak da nas tamani bez puške“, dobacio mi je Ivica, drugar iz Hrvatske, kad je naišao pokraj mene.
Ja sam ćutao, radio i imao sam svoje obožavaoce.
,,Ognjen, ti si ovdje samo brojka u EXCEL-u. Ako im ne trebaš samo stisnu delete“, razjasnio mi je Ivica na pauzi.
Market Kod lopova
Smještaj je bio pun lopova. Sve sam lupež do lupeža. Meni su ukrali najljepši duks. Baš me briga. Lopovi uvijek imaju ukusa, a i mirisa, kradenih iz parfimerija. Išli su ,,po marketima“, krali namirnice i prodavali ih u pola cijene u smještaju. Fasovao sam i gljivičnu infekciju na kokotu (penisu) zbog loše higijene u WC-u. Iako sam se pazio, parazit me zarazio.
,,Canesten će riješiti probleme sa vašom bananom gospodine Erik”, utješila me je omiljena apotekarka docnije, kad sam se vratio kući.
Evo na primjer: Jedan od WC-a je izgledao kao rudokop, ali onaj blatnjavi, poslije kiše. Tamo nisam ulazio niti razgovarao sa ljudima koji tamo ulaze, a oni koji su izlazili odatle, nisam siguran da su i dalje bili ljudi.
Uglavnom, skoro svi u smještaju su bili dobri sa lopovima. Pili su sa njima ukradeni viski i jeli ukradene kobaje. A imali smo opciju i da dobijemo jela po narudžbi. Slikaš raf ili namirnicu u Kaufland-u, pošalješ lupežima na Viber, i oni je maznu za tebe. – Kućna dostava. Ja se sa njima nisam puno petljao. Samo sam jednom kupio kradene paprene mađarske kobasice, jer sam bio žestoko nervozan i gladan kao vuk, i jednom se sa njima napio, kad sam bio na ivici pregorijevanja, gladniji od vuka. Nije da se pravdam. To su vanredne okolnosti. Praktično su u sobi bili otvorili mini-market koji sam ja zvao market Kod lopova.
Što se tiče ostalih stvari u smještaju, pozaboravljao sam. Jebiga.
,,A ‘što’ kradeš?”, zatražio sam odgovor jednom mrčeniku iz te sobe.
,,Gladan sam brate”, kazao je samouvjereno.
Dalje nismo razgovarali. Sit gladnome ne vjeruje.
Jednom se nekakva srna zaglavila u ogradi pokraj ulice i neka djeca su mi tražila pomoć da je odglavimo. Nisam znao broj ni jedne službe koju bih pozvao, niti njihov jezik. Na trenutak sam poželio da je pojedem zbog nervoze i neispavanosti. Ali, to bi bio krivolov. Ovi lopovi bi je skuvali ,,na jedan“, ali su bili zauzeti krivolovom po supermarketima. – Mali crni drogeranti koji kradu. E, to su mi bile komšije.
Sretnem jednog siledžiju ispred supermarketa.
,,Sad sam ih ojadio za 200 evra, jebo sam im kevu”, osmjelio se da mi kaže, nakon čega se srušio nasred travnjaka opterećen kesama pokradene robe, grijehom, i litrom viskija u krvi.
U fabrici je bilo alkotestiranja kao što nas milicija alkotestira subotom uveče. Ako imaš do 0,3, kazna je 20 eura, ako je preko 0,5, onda 50, a ako imaš više od 1, ideš na spavanje, ali poslije toga se ne budiš.
,,Idi domov“, samo šefica izgovori nekom iz čista mira ili unutrašnjeg nemira.
,,Ne potrebujemo te“, sroči kao oficir Gestapoa koji je opalio metak u glavu nekom mučeniku. Međutim, kad je prolazila pored mene nisam se osjećao kao meta.
Industrial Hobbit
Atmosfera je zaista bila krizna i kritična konstantno. Kao što djelimično naznačih, najbrojniji radnici su bili Jugosloveni, Ukrajinci, Slovaci, Romi i Hobiti. Da prijatelji. Upravo tako. Pokraj mene je bio jedan Hobit. Otkud on tu, ne znam. Samo, ponašao se dosta ekscentrično, ali je imao dobre ostatke duše. Ne mogu drukčije da se izrazim. Imao bi i veliko srce da nije bio tako mali. On zapravo nije bio mali čovjek, nego nizak čovjek, a nije bio ni veliki čovjek, nego robot sa potrebom za ljubavlju, za koju on lično nije znao. Bio je perfekcionista. Robio je kao zmaj.
,,Pići, dopići, Mariju ti skurvenu ujebanu!“, vriskao bi čim nešto ne ide po planu. Tako bi sve počinjalo. Onda bi trčao po fabrici kao sumanut u potrazi za brzim rješenjem situacije. Traka mu je bila sudbina i sreća, Fortuna. Brzina trake je bio jedini njegov svijet i jedini zakon. On je bio makina. Terminator bi mu bio rod najrođeniji, samo da Arnold nije porijeklom Austrijanac. Jer, ovaj je Slovak, zapravo Hobit. Pardon. Skakao bi kao majmun oko mene i letio kroz fabriku kao šišmiš sve dok se ne zakuca u neku mašinu koja ga samelje. Sjutra se reinkarnira i opet je najjači.
Jednom se razjario, uh!, uh!… Jednom se naljutio, ao!, ao!… Jednom se razgoropadio i obrušio na mašinu koja ga je ujebala da se sa njom razračuna. Ju!, ju!, ju!
,,Kurva!”, opsovao je mašinu. ,,Skurvenu ti Mariju!”.
Iako je Mariju Bog vozdigao, Slovaci nisu. To im je bila uobičajena psovka, a Hobit je govorio slovački. Kako sa tim stoje stvari u Tolkinovoj mitologiji, ne znam. Tada je počelo tabananje i tamburanje po fabrici. ,,Dopići! Kokoti ujebani!”, kričao je kao kurica. ,,Pići!”, čupao se za kosu i skakao po nekom nesrećnom plastičnom elementu dok ga nije potpuno smrskao. Onda je skočio kao Spajdermen i ispeo se hitro na vrh mašine. Tabao je po njoj nogicama iz sve snage njičući kao magarac dok se uređaj nije pobunio (Pobuna robota), zapetljao mu noge, pa se prvo nageo, potom uz pisak pao, ali ne sasvim, nego je ostao da visi zaglavljen jednom nogom, a onda mu je sprava pojela cipelu, pa je opičio čelom ravno o beton. Rasčepio se ležeći kao petokraka i izgledao je kao oznaka na Sovjetskim tenkovima iz vremena kada su ušli u Čehoslovačku. Neko vrijeme nije ispuštao ni glasa. Poslije je počeo da cvili, a onda da zapomaže. Niko nije obraćao pažnju na njega, pa ni ja. Traka ide, i ako ne završim posao, mogu da me skuvaju. Zajebi! Neka ga spašava Gandalf! Pa, ipak je u meni proradila južnoslovenska duša. Čim sam ga pitao: ,,Jesi li dobro?”, tiho je promucao: ,,Dobro je.” Onda je ustao, neko vrijeme trljao nogicu, a odmah potom se rastrčao po fabrici kao dječak nakon posljednjeg školskog časa. Trebalo mu je samo malo ljudskosti, samo malo ljubavi i jedna topla slovenska duša u blizini, da mu pruži ruku.
Ipak, više je volio mašinu nego mene. Mašinu je bolje pazio i više joj je vjerovao. Ona ga jedina nije izdala. Ona mu je najbolji prijatelj. Sa njom je provodio po dvanaest sati dnevno, gotovo tokom cijelog život. Da kako može odnio bi je kući nakon posla da spavaju zajedno. Mašina mu je bila jedina prijateljica. Taj mali nesporazum bio je samo prijateljska svađica, shvatio sam.
Napucani tutuban
Ipak, bio je pravičan. Kad me je ujebao neki gmizavac kog sam zgniječio nogom i ispsovao sve radnike u fabrici koji su došli da isprate predstavu, Hobit i Marta, jedna Slovakinja, su se založili za mene, rekli da me je gmaz prvi ujeo i da dobro radim, što je bila istina. Tako smo oduvali gnusobu žednu moje krvi. Odbranio sam se.
Evo kako je to bilo:
Taj drkadžija mi je prišao i počeo da drobi da sam dužan petsto eura jer sam navodno pokvario pištolj za šarafe, a on je bio običan nikogović, ništarija i sezonski slovački neradnik. Onako siledžija kao Badža, i samo to.
”Just a moment pleace”, zatražio sam, pojeo spanać nabrzaka kao Mornar Popaj, pa ga odvalio nabreklom podlakticom po labrnji. Svi su se skupili da gledaju Okršaj kod OK Korala. Hobit je iskoristio gužvu i našpicao ga profi radničkom cokulom u rebra, čime je naplatio neki dug od ranije. Ja sam ispljuvao sve koji rade oko mene. Ovaj siledžija se nešto zalijetao ali mu je mozak bio još manji od muda. Napucao sam ga pesnicom u surlu, onda sam mu je izvukao i našminkao mu arkadu. Kad su nadređeni došli da mi daju otkaz, da mi kažu: ,,Ne potrebujemo te, idi domov“, Hobit je stao u moju odbranu, rekao im da sam dobar radnik i da me je ovaj neandertalac prvi napao. Sa njima je takođe razgovarala i Marta. Odlučili su da mi ne daju otkaz, jer je Hobit bio najcjenjeniji radnik u fabrici i njegov sud se poštovao. Drkadžija nije mogao da vjeruje da sam ostao na poslu. Pokazao sam zube. On nije jer je bio škrbav i mutav. Da se ovo desilo u Crnoj Gori pojeo bih ga, ali mi smo prodali fabrike. No, imamo odlične restorane. Ma njega treba u paštetu i to je to. Neka dođe u Srbiju da robi-hobi za 500 evra.
Meni je bilo baš banja. Hobit i Marta su me izvukli, a Oliva se zaljubila u mene. Zvao sam je ipak Betty Boop, jer je tako izgledala. Badža patosiran, Oliva zaljubljena. No pasaran! Hobit mi je bio zaštita, Marta mi je namigivala, i niko mi posle toga nije smio prdnut’ uključujući šefa trake.
Kako se postaviš tako ti je. Više me niko nije dirao. Ako dobro radiš možeš nekog i da nokautiraš bez problema. Da sam ostao duže sigurno bih se zaljubio u neku mašinu zamaskiranu ženskom haljinom.
Hobite, Hobite, vrlo dobro robite!
Sjutra slijedi nastavak i završetak pripovijetke, koji govori o tome kako se šefica oblizivala gladajući me pohotno i izazivajući mi tihu jezu; o mome bjekstvu iz Bratislave čamcem niz Dunav; obračunu s gusarima, ljubavljenju sa Lepom Janjom; o povratku u Crnu Goru sa završenom reportažom; kritici medija koji stvaraju haotičnu, napetu, ratnu situaciju; pozivu ljudima da ih ne slušaju, nego da misle svojom glavom; o stanju stvari na Balkanu; zaključku ima li rata ili ne, i konačnom zauzimanju stava nakon svega proživljenog.
(Odlomak iz neobjavljenog rukopisa)
