Kad prihvatiš sebe izliječen si
Ova priča je djelo piščeve fikcije. Ona predstavlja isključivo plod autorove mašte. Svi likovi, imena, mjesta i događaji su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim licima, imenima, nazivima profesija i djelatnosti, stvarima, živim ili mrtvim, okvirima ili događajima je sasvim slučajna i nenamjerna.
Jedna stvar je kad umreš za istinu, a sasvim druga od votke.
Petar Mamonov
Bio sam onomad na pozorišnom festivalu koji se odvijao u komuni smještenoj u jednom selu u Srbiji, na obroncima planine Rudnik, gdje sam glumio u kratkoj predstavi koju je napisao moj drugar iz Novog Sada. Ali, budući da je cijeli moj boravak tamo za mene bio predstava, zahvaljujući domaćinu Žiletu, kako bih drugima prenio djelić svog doživljaja, odlučio sam da napišem ovaj članak, čime sam ujedno opravdao svoj tadašnji posao novinara i odsustvo iz redakcije. Bila bi prava šteta ne reći par riječi o Žiletovoj ćaknutoj bistrini.
Elem, na konak nas je primio Žile – jurodivi šumski čovjek koji je živio sam u staroj seoskoj kući. On je, ujedno: osnivač komune, kniževnik, glumac, mudrac, i organizator festivala.
Čim smo stigli: ja, Nebojša, Marko i Marijana, par dana prije početka festivala (da se pripremimo), zbog čega smo ujedno bili prvi gosti, Žile je odma’, onako, domaćinski, iznio rakiju iz podruma, pa smo ošinuli po njoj.
Međutim, ja sam izvolio da drmnem i koje pivo usput, pa sam sve pomiješao i maksimalno izbrljavio. Ma šta koje pivo?! Pa, ja sam se tog prvog dana obeznanio od pića. Uveče sam petljao jezikom i nogama sve dok se nisam strmeknuo niz padinu pored kuće, blizu nekakve rupčage i zasigurno bih završio kao Alisa u Zemlji čuda, samo da me drugar, razljućen mojim ponašanjem, nije odveo na spavanje. Ujutro, kad sam se probudio, ni po čemu se nisam mogao razlikovati od tek otkravljene boranije. Tad sam bio mišljenja da bi, možda, bilo bolje da sam završio kao Alisa. Ali ipak, uprkos mom bijednom stanju, i tu, gdje sam boravio, bilo je dovoljno čuda za moj ukus, što se naknadno ispostavilo.
A Žile, ne da je mogao da potegne, nego je mirne duše trebao da se priključi na neko takmičenje, jer je imao ozbiljnu predispoziciju da osvoji medalju. Vukao je špricer kao one seoske pumpe što vuku vodu iz rijeke za zalivanje bašte – dva bara minimum.
Kad se dobro dobije, Žile sebe ispali iz praćke i leti 500 metara, dok ne tresne u neko drvo. Poslije, onako razlijepljen, klizi niz stablo do trave, a onda, kad se spusti do dna, prozbori po malo sa travčicama i mravima, dok mu zvjezdice kruže oko glave.
Pored toga, on je jedno divno biće, samo počesto zna da bude hipomaničan, zna da se razuzda, ali se samo bućne u obližnji potok i odma’ se ,,vrne“ na fabrička podešavanja.
Nakon jednog kvalitetnog nalivanja duševne bašte, Žile je skočio kao oparen i viknuo: ,,Hajde da spasimo planetu! Ja svojim postupcima, svojom malom seoskom komunom, malom intelektualnom akademijom i oazom slobode, svojim delovanjem dajem primer da je moguće spasiti svet od ovog sunovrata u koji je krenuo!“
Nadalje je zastao, malo ćutao, pa nastavio nešto tišim tonom: ,,Došao sam do idealne formule kako svet može da bude bolji. Ako sam ja najgori na svetu, onda su svi bolji od mene. To je početak, startna pozicija. Znači, treba da se ja popravljam. U ovom trenutku je lična odgovornost jedino rešenje. Nije komuna, nije porodica, nije društvo. Ja odgovaram naspram ovog sveta. Ja garantujem da ovde nikog nisam povredio, da nisam bacio hemiju; garantujem da nisam posekao ni jedno drvo za 40 godina. Razumete? Lična odgovornost je sad na sceni.“
Moram da priznam da je imao nešto donkihotovsko u sebi, samo što on nije bio lutajući vitez, nego čovjek koji je udomljavao lutajuće vitezove.
Tako je prihvatio jednog viteza, koji je skinuo oklop tu pred nama, i go, kao od majke rođen, popeo se na trošni krov kuće po kom je skakutao kao nekakva puma, sve dok se nije strovalio naglavačke u jedno bure, srećom puno vode. Poslije toga je ustao, obukao oklop i nestao bestraga u obližnjoj, gustoj šumi.
Žileta je često hvatao rakijski zanos. Počne da se naliva od rane zore i onda priča o alhemiji, dok mu po glavi zvižduće hemija.
,,Kad sam zabranio da put pređe preko mog imanja pretili su mi smrću. Tad su došli i pucali u vazduh na 300 metara od moje kuće, a onda mi je ministar ekologije rekao: ‘Danas su pucali, ali će sutra budacima da krenu na vas’. Tad sam počeo da pijem. To treba izdržati. Moja tadašnja žena je spavala sa sekirom. Šta hoću da kažem: ‘Trudite se da progonjene zaštitite, jer jedna od njuejdžovskih budalaština je da brane progonitelje'“, pojasnio je Žile.
Pošto je Žiletova komuna bila otvorena za svakog, dolazio je, logično, šarolik svijet. Tako je pristigao i jedan brkati mrgud na motoru, sa puškom, lovačkom dvocijevkom na ramenu. I, izgleda da je mene nešto bio uzeo na nišan, ali je Žile opalio prvi, tako što je raspalio priču o filosofiji, o Paracelzusu, suprotstavljajući je njegovoj priči o klanju ovaca, pa je nakon pet minuta Žikicinog monologa brkonja pobjegao kao bezglavi ćuran.
A i u šumi se moglo naići na svakojake ljude. Evo, na primjer, šetam šumom i nabasam na neku bakicu sa pletenom torbicom, koja bere pečurke i, tom zgodom, povjeri ona meni kako je 50 godina živjela srećno u braku, uz pojašnjenje kako joj je to pošlo za rukom.
Kad ju je muž isprosio išli su na konju ka njegovoj kući, i na trećem kilometru konj klecne, a njen muž se prodere: ,,Konju, ovo si sad uradio i više nikad!“
Nastave oni i konj ponovo zapne za kamen, a muž ženu skine sa konja i upuca životinju iz puške.
,,'Mužu, šta to uradi?!’, viknem ja“, kaže mi bakica, ,,a on mi odgovara: ‘Ženo, ovo ti je prva greška.'“
,,Ja više grešila nisam“, završila je bakica.
,,Kakva old school romansa“, razmišljao sam kad sam se rastao sa babom, imajući na umu današnje brakove koji ne traju duže od dva mjeseca.
Drugog dana u šumi sretnem nekog nesnađenog hipika, njuejdžera, ali dobro ogladnjelog, koji se vjerovatno pokušavao primaći komuni, više zbog hrane i pića, nego zbog festivala. Kasnije se ispostavilo da je Žile znao za smucanje proplancima tog neznavenog studenta sociologije. Student je znao nezgodno reagovati na ljude, na čudne načine pokušavao uspostaviti konverzaciju, budući da je navikao da se ponajviše druži sa planinskim zvjerinjem, u potrazi za svojim životnim putem.
Kad me viđe, valjda zbog silne potrebe za socijalizacijom, koju nije umjela normalno da ispolji, napade me ta zapuštena, čupava budaletina, pa sam morao da je mlatnem u stomak, nakon čega se presamitila, a onda sam je drmnuo laktom u leđa, pa se poravnala potrbuške. Posllje toga sam se vratio u komunu.
Nešto kasnije, Žile mi postavlja pitanje šta ja mislim o tome zašto on nema sreće sa ženama, a živi kao ona aždaja iz vica, iza sedam mora, gora, brda i planina, u staroj, trošnoj kući, na kraju sela. Kad mu predočih da nema sreće zato što žene traže sigurnost, a on im je ne uliva svojim načinom života, na te moje riječi Žikica odbrusi da im upravo on nudi sigurnost, ,,ali one to nisu u stanju da prepoznaju, da pročitaju, jer im je društveni poredak nametnuo lažnu sigurnost. One misle da je sigurnost da nad glavom imaš šefa koji te vređa!“ Potom mi je ponudio da bude moj mentor za ljubav. Moglo bi se reći da sam našao dobrog, iznimno dobrog mentora za ljubav, samo da se nije potpuno propio i samo da ga nisu sve žene ostavile.
Potom, hitro je nastavio: ,,Ja često stopiram i pretežno mi staju kriminalci i ljudi iz udbe. Jednom stopiramo ja i moja glumica – jedna od najluđih glumica, zaradila grdilo para u Americi, ma ludilo kako živi. Stopiramo mi i staje nam lik i kaže: ‘Stao sam vam samo zato što i vi imate naočare kao Žan Lik- Godar’. Mi ga pitamo: ‘Ko ste vi?’ ‘Šta te boli kurac!’, kaže on. Odgovaramo: ‘Boli nas kurac za tebe, ko te jebe’. Kaže: ‘Marš pička vam materina! Ko ste vas dvoje?’ Reko: ‘Ko tebe jebe, ‘kos’ ti?’ Kaže: ‘Mamu vam jebem, ne da mi se sviđate, nego mi se baš sviđate. Recite iskreno ko ste?’. Reko: ‘Ja sam književnik, a ona je glumica’. Kaže on nama: ‘Vi ste ludi pička vam materina’. Tu mi počnemo priču i on reče: ‘Dođite kod mene, hoću da vam dam pare, hoću da vam dam love. Zanimljivi ste mamu vam jebem. Ja sam inače poslovan čovek i ‘oću da vam dam novac’. Kad smo mi ušli u njegovu kancelariju, to sve velike slike na zidovima na kojima su on i razni poznati kriminalci, a u svakoj kancelariji po šest Titovih bista. Mi se usrali. Šta hoću da kažem? Život je kompozicija, kompozitorni fenomen. Znači, kako je taj čovek koji je kriminalac bio tako blagorodan prema nama? A slušajte ovo: Moja žena i ja stopiramo iz Beograda i stane nam jedan četrdesetogodišnjak. ‘Ne da mi je teško… Video sam ženu koju volim – nisam je video deset godina – sa dvoje dece, i ne da mi je teško nego ne znam šta da radim’, izustio je krimos i zaplakao, zaridao kao malo dete čoveče. ‘Pa zašto je ne pozoveš?’, pitamo mi. ‘Zato što je volim. Ne da je volim nego mi srce umire. Ja sam lopov, kriminalac, sve bih dao da ponovo živim sa njom, ali neću da kvarim njenu sreću’, završio je čovek. Razumete li? Sve ima svoju drugu stranu.“
Slažem se sa Žikicom da život nije jednostran, da je život, kako on kaže – kompozitorni fenomen. Jednako tako se slažem sa njim da je sada na djelu lična odgovornost, ali, prijatelju moj, ako mi pričaš tu priču, a vonjaš na rakiju sa par metara, i to onim bajatim bazdom, u tom slučaju se tvoja priča svodi na praznu teoriju. Ja to znam jer sam se kasnije u odnosu na događaje koje opisujem, liječio od alkoholizma. Ne možeš pijan pričati ni o kakvoj odgovornosti, a kamoli o ličnoj odgovornosti, jer si rob flaše, i što više piješ imaš veći privid slobode. Kakva zamka! Moja terapeutkinja Andrea reče da se ,,sloboda osvaja iz dana u dan, tako što preuzimamo odgovornost, korak po korak, na svim životnim nivoima“, kao i da ,,bez odgovornosti nema slobode“. A šta je odgovornost? – To znači, kako me je naučio moj drug Sava, da, ,,kad ti se nešto ne radi, radiš to sa tolikom ljubavlju, kao da ne postoji ništa na svijetu što ti se tako silno radi kao to“. A ,,samodisciplina i odgovornost su jedina dva aspekta koja jačaju ličnost, jer o uzimanju supstance ne odlučujemo mi, nego naša zavisnička ličnost“, veli Andrea.
Moja terapeutkinja je imala običaj da kaže: ,,Reci mi kakav ti je dan, i reći ću ti kakvi su ti prioriteti. Ako danas nemaš vremena za rad na sebi, onda ti mentalno zdravlje nije prioritet!“ Kakav je meni i Žiletu bio dan? Između ostalog: piće i priča iz pročitanih knjiga – nedostignuti ideali, od kojih ne vidiš istinu. A šta je tad bio moj i tvoj prioritet Žile? – Podrum pun pića. A gdje je tu odgovornost, Žile? – Samo pusti san o slobodi. Poenta je u tome da je Žile razočaran, jer je vjerovao cijeli život da je njegova komuna oaza slobode, ali je oaza krenula da mu se urušava, i posegnuo je za anestezijom. Ne da je imao nerealna očekivanja, već je vjerovao da je moguće spasiti svijet. Uništilo ga je razočaranje, jer je imao nerealna očekivanja.
Što bi Andrea, moja velika duhovna učiteljica, rekla: ,,Griješite kad su vam ciljevi nerealni. Neko kreće da planinari sa nekim ko planinari deset godina, i hoće da bude kao on – nerealno. Glavni savjet: ‘Imaj realna očekivanja od sebe, drugih, i od života.'“
Prema rečenom, Žile, za tebe nije lična odgovornost, ne samo na sceni pozorišnog festivala čiji si organizator, i gdje i sam glumiš, nego ni u bekstejdžu ili glumačkoj sobi bilo kakvog pozorišta, niti u prvoj kafani pokraj tvog dragog teatra – kafani, koja je oduvijek podsjećala na pozornicu, i ulivala privid scene, ali, nažalost, na njoj je od pamtivijeka na sceni bila isključivo lična neodgovornost!
(Odlomak iz neobjavljenog rukopisa)